O istinskom i lažnom nacionalizmu
Čovekov odnos prema kulturi svoga naroda može da bude dosta različit. Kod Romanogermana ovaj odnos je određen naročitom psihologijom, koja se može nazvati egocentričkom. «Čovek s jarko izraženom egocentričnom psihologijom nesvesno smatra sebe centrom vaseljene, krunom stvaranja, najboljim i najsavršenijim od svih bića. Između dva druga bića, bolje je ono koje mu je bliže i koje više liči na njega, a lošije ono koje mu je dalje. Zbog toga svaku prirodnu grupu bića kojima ovaj čovek pripada, on smatra najsavršenijom. NJegova porodica, njegova stalež, njegov narod, njegovo pleme, njegova rasa – bolji su od svih ostalih, njima sličnih» (1). Budući da su u celosti prožeti ovom psihologijom, Romanogermani čitavu svoju ocenu kultura zemljine kugle grade upravo na njoj. Zato su za njih mogućna dva vida odnosa prema kulturi: ili priznanje da najvišu i najsavršeniju kulturu u svetu predstavlja kultura onog naroda kojem pripada dati subjekt koji vrednuje (Nemac, Francuz, itd), ili priznanje da krunu stvaranja ne predstavlja samo pojedinačna varijanta, nego čitava grupa njoj najsrodnijih kultura, stvorenih zajedničkim radom svih romanogermanskih naroda. Prvi se vid u Evropi naziva uskim šovinizmom (nemačkim, francuskim itd.). Drugi vid bi najtačnije bilo označiti kao «opšteromanskogermanski šovinizam». Međutim, «Romanogermani su uvek bili toliko naivno uvereni u to kako su samo oni – ljudi, da su sebe nazivali «čovečanstvom», svoju kulturu – «opšteljudskom civilizacijom», i konačno, svoj šovinizam – «kosmpolitizam» (2).
Što se tiče neromanogermanskih naroda koji su preuzeli «evropsku» kulturu, oni obično zajedno s kulturom prihvataju od Romanogermana i vrednovanje te kulture, prepuštajući se obmani nepravilnih termina «opšteljudska civilizacija» i «kosmopolitizam», koji maskiraju usko etnografski sadržaj odgovarajućih pojmova. Blagodareći tome, kod takvih naroda ocena kulture ne gradi se više na egocentrizmu, nego na svojevrsnom «ekscentrizmu», tačnije – na «evropocentrizmu». O tome do kakvih pogibeljnih posledica ovaj evropocentrizam neminovno mora odvesti sve evropeizirane neromanogermane, govorili smo na drugom mestu (3). Inteligencija evropeiziranih neromanogermanskih naroda može se izbaviti od tih posledica samo ako izvrši korenit preokret u svojoj svesti, u svome načinu ocenjivanja kulture, jasno razumevši kako evropska civilizacija nije opštečovečanska kultura, već samo kultura određene etnografske ličnosti, Romanogermana, za koje je ona obavezna. Kao rezultat ovoga preokreta morao bi se iz korena izmeniti odnos evropeiziranih neromanogermanskih naroda prema svim problemima kulture i stara evropocentrička ocena morala bi da se zameni novom, koja će počivati na sasvim novim osnovama.
Dužnost svakog neromanskogermanskog naroda sastoji se, u prvom redu, u tome da prevlada svaki sopstveni egocentrizam, a zatim da sačuva sebe od obmane «opštečovečanske civilizacije», od stremljenja da se po svaku cenu postane «pravi Evropljanin». Taj zadatak se može izraziti dvama aforizmima: «spoznaj samoga sebe» i «budi svoj».
Borba sa sopstvenim egocentrizmom moguća je samo pri samopoznanju. Istinito samopoznanje pokazaće čoveku (ili narodu) njegovo pravo mesto u svetu, pokazaće mu da on nije ni centar vasione, ni središte zemlje. Ali će ga ovo samopoznanje odvesti i ka shvatanju ljudske (ili narodne) prirode uopšte, ka razumevanju kako ne samo sam subjekt koji spoznaje sebe, već nijedan drugi od njemu sličnih nije ni centar ni vrhunac. Shvatanjem svoje sopstvene prirode čovek ili narod putem samoprodubljivanja samopoznanja dolazi do saznanja o jednakoj vrednosti svih ljudi i naroda. A zaključak ovih shvatanja jeste učvršćivanje svoje samobitnosti, težnja da se bude svoj. I ne samo težnja, nego i umeće. Jer onaj koji nije upoznao samoga sebe, ne može, ne ume da bude svoj.
Jedino savršeno jasno i potpuno shvativši svoju sopstvenu prirodu, svoju suštinu, čovek je sposoban da ostane samobitan, ne dolazeći ni na tren u protivurečnost sa samim sobom, ne obmanjujući ni sebe ni druge. I samo je u ovom uspstavljanju harmonije i celovitosti ličnosti i sadržana najviša sreća koja se može dostići na zemlji. U tome je istovremeno sadržana i suština moralnosti, jer se pri istinitom samopoznanju pre svega neuobičajeno jasno prepoznaje glas savesti i čovek koji živi tako da nikada ne dolazi u protivurečnost sa samim sobom i da uvek bude pred sobom iskren, neizostavno će biti moralan. U tome je i najviša duhovna lepota koju dati čovek može dostići, jer samoobmana i unutarnje protivurečnosti, neizbežne pri odsustvu istinitog samopoznanja, uvek čoveka čine duhovno nakaznim. U tome je pak samopoznanju sadržana i najviša čoveku dostupna mudrost, kako praktična, svakodnevna, tako i teorijska, jer svako drugo je drugo znanje prividno i isprazno. Na kraju, samo dostignuvši samobitnost zasnovanu na samopoznanju, čovek ( i narod) može biti uveren u to da doista ostvaruje svoje naznačenje na zemlji, da zaista predstavlja ono kakvim je i radi čega je i bio sazdan. Jednom reči, samopoznanje je jedini i najviši cilj čoveka na zemlji. Ono je cilj, ali istovremeno i sredstvo.
Ova misao nije nova, ona je veoma stara. NJu je iskazao još Sokrat pre dvadeset i tri stoleća, ali ni Sokrat svoje gnwqi seaton («poznaj samoga sebe») nije smislio sam, već ga je pročitao na natpisu hrama u Delfima. Ali je Sokrat prvi jasno formulisao ovu misao, prvi razumeo da je samopoznanje istovremeno problem etike i logike, da je ono isto toliko stvar pravilnog mišljenja, koliko i stvar moralnog života. Životno pravilo «poznaj samoga sebe», dajući svakome čoveku jedan isti, a u suštini različit zadatak, upravo je usled ove svoje sinteze relativnog, subjektivnog i apsolutnog, sveopšteg, najbolje prilagođeno za to da postane načelo izvan vremena i prostora, podjednako prihvatljivo za sve ljude bez razlike u nacionalnosti i istorijskim epohama. Ovo načelo zadržava svoju snagu i u današnje vreme, i to kod svih naroda. Ne bi bilo teško dokazati kako ni jedna od postojećih religija ne odbacuje i ne isključuje Sokratovo životno pravilo, a neke religije čak potvrđuju i produbljuju; moguće je pokazati kako se i većina areligioznih koncepcija u potpunosti saživljava s ovim načelom.(4) Međutim, to bi nas odvelo suviše daleko i odvuklo bi nas od neposrednog cilja našeg razmatranja.
Važno je istaći kako rezultati samopoznanja mogu da budu različiti u zavisnosti ne toliko od samih individualnosti, koje upoznaju sebe, nego i od stepena i oblika samog upoznavanja. Rad hrišćanskog podvižnika, koji se sastoji u prevladavanju sablazni greha i u stremljenju da se bude onakakav kakvim je Bog stvorio čoveka, u suštini je samopoznanje, rukovođeno blagodaću i uz neprestanu molitvu. Ono dovodi podvižnika ne samo do visokog moralnog savršenstva, nego i do mističnog prozrenja u smisao bitisanja i ustrojstva sveta. Samopoznanje Sokratovo, čišenog konkretno metafizičkog sadržaja, odvelo je harmoniji psihološke ličnosti, mudrosti ponašanja, čak izvesnoj prozorljivosti u svakodnevnim životnim pitanjima, uprkos potpunom agnosticizmu u metfizičkim pitanjima. Kod jednih samopoznanje protiče u silnoj prevlasti logičke refleksije, kod drugih uz presudno učešće iracionalne intuicije. Oblici samopoznanja su veoma raznovrsni. Važno je samo da se kao rezultat dobije jasna i manje ili više potpuna predstava o samome sebi, jasno poznavanje svoje prirode i specifične težine svakog elementa, svakog ispoljavanja ove prirode u njihovoj opštoj međusobnoj povezanosti.
Sve što je do sada rečeno odnosi se ne samo na individualno, nego i na kolektivno samopoznanje. Ako se narod sagledava kao psihološka celina, kao izvesna kolektivna ličnost, za njega se kao moguća mora pretpostaviti i nekakva obavezna forma samopoznanja. Samopoznanje je logički povezano s pojmom ličnosti; gde ima ličnosti, tamo može i mora da bude samopoznanja. I ako u sferi pojedinačnog života samopoznanje predstavlja sveobuhvatan cilj, koji sobom iscrpljuje svu sreću dostupnu pojedinačnom čoveku, svu ostvarivu etičnost, duhovnu lepotu i mudrost, onda ono predstavlja isti takav univerzalni princip i za kolektivnu ličnost naroda. Osobenost ove ličnosti sastoji se u tome što narod živi vekovima i što se tokom tih vekova neprestano menja, tako da rezultati narodnog samopoznanja jedne epohe ne važe više za sledeću epohu, iako uvek sačinjavaju izvesnu osnovu, polaznu tačku svakog novog samospoznajnog poduhvata.
«Spoznaj samoga sebe» i «budi svoj» - to su dva aspekta jedne iste takve postavke. Spolja se istinito samopoznanje izražava u harmonijski samobitnom životu i ponašanju date ličnosti. Što se tiče naroda – to je samobitna nacionalna kultura. Narod je poznao sebe ako njegova duhovna priroda, njegov indivudalni karakter nalaze najpotpuniji i najjasniji izraz u samobitnoj nacionalnoj kulturnoj, koja je u potpunosti harmonična, tj. pojedini njeni delovi ne protivureče jedan drugom. Stvaranje takve kulture predstavlja pravi cilj svakog naroda, isto onako kako je cilj pojedinačnog čoveka, koji pripada datom narodu, dostizanje takvog načina života u kojem bi se potpuno, jasno i harmonično izrazila njegova samobitna duhovna priroda. Oba ova zadatka, zadatak naroda i zadatak svakog pojedinačnog individuuma, koji ulaz u sastav toga naroda, najtešnje su povezani jedan s drugim, međusobno se dopunjuju i uslovljavaju.
Prilikom rada na svome sopstvenom individualnom samopoznanju svaki čovek, između ostalog, poznaje sebe i kao predstavnika datog naroda. Duševni život svakog čoveka svagda sadrži u sebi izvesne elemente nacionalne psihe, i duhovni oblik svakog pojedinačnog predstavnika datog naroda neizostavno ima u sebi crte nacionalnog karaktera, koje se, u zavnisnosti od individuuma, nalaze u različitim međusobnim spojevima s posebnijim crtama (individualnim, porodičnim, staleškim). Prilikom samospoznaje sve ove nacionalne crte nalaze svoj oslonac u njihovoj zajedničkoj vezi s datim individualnim karakterom i ujedno se oblagorođuju. I pošto dati čovek, upoznajući samoga sebe, počinje da «biva svoj», on neizostavno postaje izraziti predstavnik svoga naroda. NJegov život, budući potpunim i harmoničnim izrazom njegove spoznate samobitne individualnosti, neizbežno ovaploćuje u sebi i nacionalne crte. Ako se ovaj čovek bavi stvaralačkom kulturnom delatnošću, njegovo će stvaralaštvo, noseći na sebi pečat njegove ličnosti, neizbežno biti obojeno tonom nacionalnog karaktera, u svakom slučaju, neće protivrečiti tom karakteru. No ako čovek o kojem je reč čak i ne bude aktivno učestvovao u kulturnom stvaralaštvu, već samo bude pasivno usvajao rezultate tog stvaralaštva, ili učestvovao kao izvođač u izvesnoj oblasti kulturnog života svoga naroda – čak i u tom slučaju činjenica potpunog i jarkog ispoljvanja izvesnih crta nacionalnog karaktera (uglavnom ukusa i sklonosti) u njegovom životu i radu neizostavno će doprinositi isticanju i pojačavanju opšte nacionalne boje načina života datog naroda. Na taj način, individualno samopoznanje doprinosi samobitnosti nacionalne kulture, samobitnosti koja, kako smo istakli, predstavlja korelat nacionalnog samopoznanja.
Ali i obratno: samobitna nacionalna kultura sama doprinosi individualnom samopoznanju pojedinih predstavnika datog naroda. Ona im olakšava razumevanje i spoznavanje onih crta njihove individualne psihičke prirode koje služe kao izraz opšteg nacionalnog karaktera. Jer u istinitoj nacionalnoj kulturi sve takve crte bivaju jarko i reljefno izražene, što svakome individuumu omogućava da ih s velikom lakoćom nalazi i u samom sebi, spozna ih (kroz kulturu) u njihovom pravom vidu i da im da pravilnu ocenu u opštoj perspektivi načina života. Harmonijski samobitna nacionalna kultura dozvoljava svakome članu date nacionalne celine da bude i ostane svoj, prebivajući istovremeno u stalnom opštenju sa svojim saplemenicima. U takvim uslovima čovek može da uzima učešće u kulturnom životu svoga naroda potpuno iskreno, mirne duše, ne pretvarajući se pred drugima pred samim sobom da je ono što on u suštini nikada nije bio i neće biti.
Kako se iz svega rečenog vidi, između individualnog i nacionalnog samopoznanja postoji najtešnja unutarnja veza i stalni međuodnos. Što je u datom narodu više ljudi koji su «poznali sami sebe» i «postali svoji», time je u njemu uspešniji rad na nacionalnom samopoznanju i na stvaranju samobitne nacionalne kulture, koja sa svoje strane predstavlja uslov uspešnosti i intenzivnosti samopoznanja individuuma. Samo prilikom postojanja takvog međusobnog odnosa individualnog i nacionalnog samopoznanja mogućna je pravilna evolucija nacionalne kulture. Inače se ova poslednja može zaustaviti na izvesnoj tački, dok će se nacionalni karakter, koji čine pojedinačni individualni karakteri, izmeniti. U tom slučaju, sav smisao samobitne nacionalne kulture propada. Kultura će izgubiti živi odjek u psihi svojih nosilaca, prestaće da bude ovaploćenje nacionalne duše i preobraziće se u tradicionalnu laž i licemerje, sposobne samo da otežaju a ne da olakšaju individualno samopoznanje i individualnu samobitnost.
Ako prihvatimo da je najviši ideal čoveka na zemlji potpuno i savršeno samopoznanje, onda se mora priznati da je prava samo ona kultura, koja može da doprinese takvom samopoznanju. Da bi doprinela individualnom samopoznanju, kultura mora da ovaploti u sebi one elemente psihologije koji su zajednički za sve ili za većinu ličnosti koje spadaju u datu kulturu, tj. sveukupnost elemenata nacionalne psihologije. Pri tom, kultura mora jarko i reljefno da ovaploćuje takve elemente, jer što izrazitije oni budu ovaploćeni, to će lakše biti svakom individuumu da ih pozna kroz kulturu u samome sebi. Drugim rečima, samo potpuno samobitna nacionalna kultura jeste prava, samo ona odgovara etičkim, estetičkim i čak utilitarnim potrebama koje nameće svaka kultura. Ako čovek može da se smatra uistinu mudrim, poštenim, lepim i srećnim samo onda kada je «poznao samoga sebe» i «postao svoj», to je isto primenljivo i na narod. A biti «sam svoj» u primeni na narod znači «imati samobitnu nacionalnu kulturu». Ako se od kulture traži da daje «maksimalnu sreću većini ljudi», stvar se od toga ne menja. Jer istinita sreća nije sadržana u komforu, ili u zadovoljenju ovih ili onih pojedinačnih potreba, nego u ravnoteži, u međusobnoj harmoniji svih elemenata duševnog života (među njima i «potreba»). Sama po sebi, nikakva kultura takvu sreću čoveku ne može dati. Jer sreća ne leži izvan čoveka, već u njemu samom i jedini put za njeno dostizanje jeste samopoznanje. Kultura može samo da pomogne čoveku da postane srećan, da mu olakša rad na samopoznanju. A ovo može da učini samo u tom slučaju ako bude onakva kakovm smo je napred odredili: potpuno i jarko samobitna.
Dakle, kultura treba da bude različita za svaki narod. U svojoj nacionalnoj kulturi svaki narod treba jarko da ispolji svu svoju individualnost, i pri tome tako da svi elementi ove kulture da budu međusobno usklađeni, budući da su obojeni jednom zajedničkom nacionalnom bojom. Razlike među raznim nacionalnim kulturama morale bi da budu utoliko jače, ukoliko su jače razlike među nacionalnim psihologijama njihovih nosilaca, pojedinačnih naroda. Kod naroda međusobno bliskih po svome nacionalnom karakteru i kulture će biti slične. Ali je opštečovečanska kultura, jednaka za sve narode, nemoguća. Pri šarolikoj raznolikosti nacionalnih karaktera i psihičkih tipova, takva «opštečovečanska kultura» svela bi se ili na zadovoljavanje čisto materijalnih potreba nasuprot potpunom ignorisanju duhovnih, ili bi pak nametnula svim narodima način života koji proističe iz nacionalnog karaktera jedne etnografske ličnosti. I u jednom i u drugom slučaju ova «opštečovečanska» kultura ne bi odgovarala potrebama koje iziskuje svaka prava kultura. Pravu sreću ona nikome ne bi donela.
Stremljenje ka opštečovečanskoj kulturi moralo bi, dakle, da bude odbačeno. I obrnuto, stremljenje svakog naroda ka stvaranju svoje osobene nacionalne kulture nalazi svoje puno moralno opravdanje. Svaki kulturni kosmopolitizam ili internacionalizam zaslužuje odlučnu osudu. Pa ipak, nije svaki nacionalizam logički i moralno opravdan. Postoje razne vrste nacionalizma, od kojih su jedne lažne, druge prave, i samo pravi nacionalizam predstavlja bezuslovno pozitivan princip ponašanja naroda.
Iz prethodnog je jasno da kao pravi, moralno i logički opravdan može da bude priznat samo onaj nacionalizam koji proizlazi iz samobitne nacionalne kulture ili je stvoren u takvoj kulturi. Misao o takvoj kulturi morala bi da rukovodi svim postupcima pravog nacionaliste. NJu on brani, za nju se bori. Sve što može da doprinese samobitnoj nacionalnoj kulturi, on mora da podržava, sve što može da joj smeta, dužan da je otklanja.
Pa ipak, ako s ovakvim merilom pristupimo postojećim formama nacionalizma, lako ćemo se uveriti kako u većini slučajeva nacionalizam nije pravi, nego lažan.
Najčešće se mogu sresti takvi nacionalisti za koje je samobitnost nacionalne kulture njihovog naroda sasvim nevažna. Oni streme samo ka tome da njihov narod po svaku cenu dobije državnu samostalnost, da bude priznat od strane «velikih» naroda, «velikih» država kao punopravni član «porodice državotvornih naroda» i da u svome stremljenju u svemu liči upravo na ove «velike narode». Ovaj tip se sreće kod raznih naroda, ali se veoma često javlja kod onih «malih», pri tom neromanogermanskih, kod kojih dobija naročito nakazne skoro karikaturalne oblike. U takvom nacionalizmu samopoznanje ne igra nikakvu ulogu, jer njegovi privrženici uopšte ne žele da vudu «sami svoji», već, naprotiv, žele upravo da budu «kao drugi», «kao veliki», «kao gospoda», a da nisu i ne postaju u suštini ni naročito veliki, niti gospoda. Kada se istorijski uslovi slože tako da dati narod potpadne pod političku ili ekonomsku vlast drugog naroda, njemu sasvim tuđeg po duhu, i da ne može da stvori samobitnu nacionalnu kulturu bez prethodnog oslobođenja od političke i ekonomske prevlasti inoplemenika, težnja ka emancipaciji, ka državnoj samostalnosti potpuno je osnovana, logički i moralno opravdana. Međutim, treba uvek imati u vidu da je takva težnja zakonita samo u onom slučaju kada se javlja u ime samobitne nacionalne kulture, jer državna samostalnost je besmislena kada je sama sebi cilj. Međutim, kod nacionalista o kojima je reč, državna samostalnost i velikodržavnost postaju upravo sami sebi cilj. Više od toga, radi ovog cilja po sebi žrtvuje se samobitna nacionalna kultura. Jer nacionalisti razmatranog tipa, željni da njihov narod postane u potpunosti sličan «pravim Evropejcima», nastoje da tome narodu nametnu se samo njemu po duhu često potpuno tuđe oblike romanogermanske državnosti, prava i privrede, nego i romanogermanske ideologije, umetnosti i svakodnevnog života. Evropeizacija, stremljenje ka tačnom kopiranju opšteromanogermanskog šablona u svim oblastima života, na kraju krajeva vodi ka potpunom gubljenju svake nacionalne samobitnosti, i kod naroda predvođenog takvim nacionalistima vrlo brzo samobitnim ostaje samo čuveni «maternji jezik». Pa i ovaj poslednji, postavši «državni jezik» i prilagođavajući se novim, tuđim pojmovima i oblicima življenja silno se izopačuje, upijajući u sebe ogromnu količinu romanogermanizma i nezgrapnih neologizama. Na kraju krajeva, zvanični «državni» jezici mnogih «malih» država koje su pošle putem takvoga nacionalizma, postaju skoro nerazumljivi za prave narodne mase koje još nisu stigle da se denaciolizuju i obezliče do stepena «demokratije uopšte».
Jasno je da takav vid nacionalizma, koji ne stremi nacionalnoj samobitnosti, ka tome da narod postane svoj, već samo ka sličnosti s postojećim «velikim državama», nipošto ne može biti priznat kao pravi. U osnovi njegovoj nije samopoznanje, već majušna sujeta koja predstavlja antipod istinitog samopoznanja. Termin «nacionalno samoopredeljenje», kojim vole da se služe predstavnici jednome od «malih naroda», može samo da odvede u zabludu. U suštini ničega «nacionalnog» i nikakvog «samoopredeljenja» u ovakvom usmerenju umova nema, i zato nimalo ne iznenađuje što se «samostalnost» tako često ujedinjuje sa socijalizmom, koji je uvek u sebe uključivao elemente kosmopolitizma i internacionalizma.
Drugi vid lažnog nacionalizma ispoljava se u ratobornom šovinizmu. Ovde se stvar svodi na stremljenje ka širenju jezika i kulture svoga naroda na što je moguće veći broj inoplemenika, tako što će se kod ovih poslednjih iskoreniti svaka nacionalna samobitnost. Lažnost ovoga vida nacionalizma jasna je bez naročitog objašnjenja. Jer samobitnost date nacionalne kulture vedi samo onoliko koliko je usklađena sa psihičkim oblikom njenih stvaralaca i nosilaca. Čim se kultura prenese na narod s tuđim psihičkim ustrojstvom, sav smisao njene samobitnosti propada i sama ocena kulture se menja. U ignorisanju ove povezanosti svake postojeće forme kulture s određenim etničkim subjektom sadržana je osnovna zabluda agresivnog šovinizma. Ovaj šovinizam, zasnovan na tašto samoljublju i na odricanju podjednake vrednosti naroda i kultura, rečju – na egocentričkom samoveličanju, nezamisliv je pri pravom nacionalnom samopoznanju i stoga takođe predstavlja suprotnost istinitom nacionalizmu.
Osobitu vrstu lažnog nacionalizma predstavlja i onaj vid kulturnog konzervativizma koji veštački poistovećuje nacionalnu samobitnost s nekakvim u prošlosti već stvorenim kulturnim vrednostima ili načinima življenja i ne dozvoljava njihove izmene čak ni onda kada su oni očigledno prestali da zadovoljavajuće ovaploćuju nacionalnu psihu. U ovom slučaju, isto kao i kod agresivnog šovinizma, ignoriše se živa veza kulture sa psihom njenih nosilaca u svakom datom momentu, a kulturi se pridaje apsolutan značaj, nezavisno od njenog odnosa prema narodu: «nije kultura radi naroda, nego je narod radi kulture». Ovim se opet narušava moralni i logički smisao samobitnosti kao korelata neprekidnog i neprestanog nacionalnog samopoznanja.
Nije teško uvideti kako svi razmotreni vidovi lažnog nacionalizma vode ka praktično pogubnim posledicama za nacionalnu kulturu: prvi vid vodi ka nacionalnom obezličenju, ka denacionalizaciji kulture; drugi – gubljenju čistote rase nosilaca date kulture; treći ka zastoju, predznaku smrti.
Podrazumeva se da pojedini razmotreni vidovi lažnog nacionalizma mogu međusobno da se ujedinjuju u razne mešovite tipove. Sve njih odlikuje ona zajednička crta da se ne temelje na nacionalnom samopoznanju u već opisanom smislu te reči. Ali čak i one vrste nacionalizma koje tobože proističu iz nacionalnog samopoznanja i na njemu hoće da zasnuju samobitnu nacionalnu kulturu, nisu uvek istinite. Stvar je u tome što se vrlo često samo spoznanje shvata suviše usko i vrši nepravilno. Često istinitom samopoznanju smeta nekakvo šablonsko obeležje, koje je dati narod iz određenih razloga sebi pripisao i zbog kojih ne želi da ga se odrekne. Tako je, na primer, smer kulturnog delovanja Rumuna u značajnoj meri uslovljen time što oni smatraju sebe «romanskim narodom» na osnovu toga što se među elementima iz kojih je stvarana rumunska nacionalnost u davnim vremenima nalazio i omanji odred rimskih vojnika. Isto tako i savremeni grčki nacionalizam, budući u suštini mešoviti vid lažnog nacionalizma, pojačava svoju neistinitost još i jednostranim pogledom Grka na svoje sopstveno poreklo: iako u suštini predstavljaju smesu nekoliko etničkih elemenata koji su zajedno s drugim «balkanskim» narodima prošli čitav niz zajedničkih etapa kulturne evolucije, oni sebe smatraju isključivo potomcima starih Grka. Takve aberacije zavise isključivo od toga što se samopoznanje u svim ovakvim slučajevima ne vrši organski, što ono ne predstavlja izvor datoga nacionalizma, već samo pokušaj istorijskog utemeljenja samostalnih i šovinističkih tendencija ovoga nacionalizma.
Razmatranje različitih vidova lažnog nacionalizma kontrastno ističe ono što bi morao da bude istiniti nacionalizam. Proističući iz nacionalnog samopoznanja, on je sav zasnovan na proglašavanju neophodnosti samobitne nacionalne kulture, postavlja ovu kulturu kao najviši i jedini svoj zadatak, procenjujući svaku pojavu u oblasti unutarnje i spoljne politike, svaki istorijski trenutak u životu datoga naroda upravo s tačke gledišta ovoga glavnoga zadatka. Samopoznanje mu daje karakter izvesne samodovoljnosti, sprečavajući ga da nasilno nameće datu samobitnu kulturu drugim narodima ili da ropski podražava drugi narod, tuđ po duhu, ali zbog nečeg prestižan u određenoj antropogeografskoj zoni. U svojim odnosima prema drugim narodima pravi nacionalista lišen je svake nacionalne taštine i slavoljublja. Gradeći svoj svetonazor na samodovoljnom samopoznanju, on će svagda biti principijelno miroljubiv i trpeljiv u odnosu prema svakoj tuđoj samobitnosti. NJemu će biti tuđe i veštačko nacionalno izdvajanje. Shvativši veoma jasno i potpuno samobitnu psihu svoga naroda, on će s osobitom istančanošću opažati i u svakom drugom narodu sve one crte koje liče na njegove sopstvene. I ukoliko bi drugi narod uspeo da jednoj od ovih crta da uspešan izraz u vidu određene kulturne vrednosti, pravi nacionalista će bez razmišljanja preuzeti ovu vrednost prilagodivši je opštem inventaru svoje samobitne kulture. Dva naroda bliska po svojim nacionalnim karakterima, povezana međusobnim opštenjem i oba predvođena pravim nacionalistima, neizostavno će imati kulture veoma slične jedna drugoj upravo zahvaljujući slobodnoj razmeni za obe strane prihvatljivih kulturnih vrednosti. Međutim, ovo kulturno jedinstvo se ipak principijelno razlikuje od onog veštačkog jedinstva, koje predstavlja rezultat porobljavajućih namera jednoga od naroda koji zajedno žive.
Ako u svetlosti ovih opštih rasuđivanja razmotrimo one vidove ruskog nacionalizma koji su do sada postojali, bićemo prinuđeni da priznamo kako istinitog nacionalizma u poslepetrovskoj Rusiji još nije bilo. Mnogo obrazovanih Rusa uopšte nije želelo da budu «svoji», već da budu «pravi Evropejci», i zato što Rusija, uprkos svojim velikim nastojanjima, ipak nije mogla da postane prava evropska država, mnogi od nas prezirali su svoju «zaostalu» otadžbinu. Zato se većina ruske inteligencije sve donedavno klonila svakog nacionalizma. Drugi su imenovali sebe nacionalistima, ali su u suštini pod nacionalizmom podrazumevali samo težnju ka velikodržavlju, ka spoljašnjoj vojnoj i ekonomskoj moći, ka blistavom međunarodnom položaju Rusije, i radi ovih ciljeva smatrali su neophodnim što veće približavanje ruske kulture zapadnoevropskom uzoru. Na tome ulagivačkom odnosu prema zapadnim uzorima bilo je kod nekih ruskih «nacionalista» zasnovano insistiranje na «rusifikovanju», koje se svodilo na pooštrovanje prelaska u pravoslavlje, na nasilno uvođenje ruskog jezika i na zamenu inoplemenih geografskih nazivamanje ili više rogobatnim ruskim: sve se vršilo samo zato što tako postupaju Nemci, « a Nemci su narod kulturan». Ponekad je takvo stremljenje da se bude nacionalist zato što su i Nemci nacionalisti poprimalo dublje i sistematski promišljene oblike. Pošto Nemci svoje nacionalistički ponos zasnivaju na zaslugama germanske rase u stvaranju kulture, naši nacionalisti su takođe nastojali da govore o nekakvoj samobitnoj ruskoj kulturi XX veka, naduvavajući do polukosmičkih razmera značenje svakog dela ruskog ili kojega inoplemenog ruskog stvaraoca, koje makar malo odstupa od zapadnoevropskog šablona, i proglašavajući tu stvar «dragocenim doprinosom ruskog genija u riznici svetske civilizacije». Dobru paralelu predstavlja činjenica da je kao pendant pangermanizmu bio stvoren «panslavizam», pri čemu se Rusiji pripisivala misija objedinjenja svih onih slovenskih naroda, «koji idu drugim putem svetskog progresa» (drugim rečima koji menjaju svoju samobitnost prema romanogermanskom šablonu), radi toga da bi slovenstvo (kao lingvistički pojam) moglo da zauzme «odgovarajuće» ili čak «vodeće» mesto u «porodici civilizovanih naroda». Ovaj preokret zapadnjačkog slovenofilstva je poslednjih godina pred revoluciju u Rusiji postao moderan čak i u onim krugovima gde se ranije reč «nacionalizam» smatrala nepriličnom.
Ipak, ni starije slovenofilstvo nikako ne treba smatrati čistom formom istinitog nacionalizma. U njemu nije teško uočiti sva tri vida lažnog nacionalizma o kojima smo govorili napred, pri čemu je isprva preovladao treći vid, a kasnije prvi i drugi. Primetna je uvek bila i tendencija da se ruski nacionalizam izgradi po slici i prilici romanogermanskog. Usled svih ovih svojstava staro se slovenofilstvo neizbežno moralo izroditi, uprkos tome što je njegova polazna tačka bilo osećanje samobitnosti i načelo nacionalnog samopoznanja. Ovi su elementi, očevidno, bili nedovoljno jasno shvaćeni i uobličeni.
Prema tome, istiniti nacionalizam, koji je u celini zasnovan na samopoznanju i koji u ime samopoznanja zahteva perestrojsku kulure u duhu samobitnosti, do sada je u Rusiji bio samo stvar pojedinaca. Kao društveni pravac on još nije postojao. U budućnosti bi ga trebalo stvoriti. I zato je i potreban onaj potpuni preokret u svesti ruske inteligencije, o kojem smo govorili na početku ovog članka.
1 – Uporediti moju knjigu «Evropa i čovečanstvo»
2 – isto kao pod 1.
3 – «Evropa i čovečanstvo», glava IV.
4 – U suštini, «poznaj samoga sebe» je kao životno pravilo zasnovano na izvesnom filozofskom optimizmu, na priznanju kako je istinita priroda čovekova (kao i svega na svetu stvorenog) – dobra, razumna i prekrasna i kako sve ono loše u životu (zlo, pokvarenost, besmisao i stradanje) predstavlja posledicu udaljavanja od prirode, nedovoljne čovekove svesti o svojoj istinskoj suštini. Zato je Sokratovo pravilo apsolutno neprihvatljivo samo za pristalice krajnjeg filozofskog pesimizma. Na primer, dosledni budist, koji svako postojanje smatra u korenu zlim, besmislenim, poročnim i povezanim sa stradanjem, a priori mora da odbaci Sokratov zahtev. Za takvog budistu jedini izlaz predstavlja samoubistvo, ali ne fizičko samoubistvo, necelishodno usled učenja o seobi duša, već duhovno samoubistvo, uništavanje svoje duhovne individualnosti (namarupa), tj., prema budističkoj terminologiji, «nirvana», ili «apsolutno prevladavanje rođenja i smrti». Ipak, većina budista ni izbliza nije tako dosledna i ograničava se samo teorijskim priznavanjem nekih osnovnih Budinih postavki. Praktično, oni su pristalice moralno neodređenog politeizma i kao takvi mogu do izvesne granice da prihvate Sokratovo pravilo.
Nikolaj Trubeckoj
